Zamerila mi je drugarica što samo pišem priče koje su pozitivne: Mogla bi malo i da opljuneš po nekome, kako bi ti ljudi verovali da je dobro ono što hvališ.
Mrzim da mrzim, ne volim da ne volim, nisam srećna kad nekog unesrećim, ali umem, nije da ne umem. Sručim ja nemislosti onako kao iz bagera, kratko i bolno. Posle mi bude žao, jer ko sam ja da pravdu delim?
Najgori utisak mi je ostavio, recimo, najskuplji gradski restoran, onaj što svaka starleta ima fotografiju sa stepenica do "raja". Zdanje je magično, jedno od retkih u poslednjem trenutku oteto zubu vremena, stavljeno u novu funkciju i povratilo stari sjaj. Bravo, svaka čast.
Imali smo godišnjicu, mislim još jednocifrenu, no kako je proslavismo na nekom okeanu ja ostadoh dužna da na večeru, tim povodom, potrošim prosečnu srpsku platu. Kako nam tinejdžersko-boemski život retko da slobodne dane, jedno jutro na putu za posao shvatimo da je to taj dan! Nismo obučeni za prigodu, no koga briga, daj da se spremimo za naručivanje i uživanje. Pozovem i rezervišem. REZERVIŠEM na svoje ime, koje nije baš najčešće srpsko ime i retko (gotovo nikada) se desi da nas je dve sa istim imenom rezervisalo sto u istom lokalu. Mesta, naravno, ima i danas za danas i sad za sad.
Zgroženi konobar nas presrete na vratima kao one što prodaju priveske za sitniš ili nedajbože prose neki dinar, već otvara usta da kaže: Nije ovo mesto za vas, kad ga prekinuh i sa osmehom oko glave, kažem imam rezervaciju na ime Violeta. Sačekajte OVDE da proverim! Šta da proveriš, ukupno 2 rezervacije imaš, lokal skoro prazan, ima verovatno jedno žensko ime, da si normalan sve bi rezervacije napamet znao, šta da proveriš u ugostitetljsku te školu...vraćam. Mislim ja u sebi, al držim onaj osmeh da me ne izda radost novog gurmanskog iskustva.
Videla sam ja meni na netu i zapamtila sva predjela i jela koja ću da naručim, a posebno se radujem što imaju Grüner Veltliner, moje omiljeno, retko viđeno, austrijsko vino. Vraća se, nevoljno, onaj konobar i sa nevericom nas upućuje ka astalu. Da ne pričam neprijatnosti reč po reč, hmktanje i frktanje, no stigosmo posle aperitiva i predjela, do vina. Kažem ja šta želim, iako cena premašuje pristojnost prema nabavnoj ceni tog vina, kaže stručnjak ugostiteljskog zanata: Nema! I sve mi tutka pod nos vinsku kartu. Kažem imate, videla sam! Sa obrvama koje mi već udaraju u trepavice, grčom u stomaku i željom da se pretvorim u onog Metro-Goldwyn-Mayer lava, na 2 sekunde, pa da se vratim u mod dame. Raspitajte se, kažem i vratim neotvorenu vinsku kartu. Dolazi pravi, novi, konobar i kaže: Kolega je nov, nije razumeo šta želite. Donese Grunerčić i pita: Da li mogu još nešto da učinim za vas? Kažem: Možete, novog konobara.
Ne sećam se ni hrane, ni mirisa ni drugog doživljaja, samo se sećam onog što je čuvao bastion elite, od običnog sveta, kao verna zverkica nedovoljno istrenirana za posao koji mu je dat. Tužno.
No, ovo me podseti, pa da raspalim i po onima koji će se možda prepoznati, nebitno da li su gazde ili uposlenici: Gospodo, živite od gosta koji se u vašem objektu dobro oseća, to što u jednom momentu zablistate kao zvezda, pa pokvarite kvalitet ili podignete cene do nebesa, završi se uvek tako što shvatite kako je biti padalica. Svi, ali svi koji se neosnovano, bez pokrića nadmeno ponašaju prema drugom ljudskom biću trebalo bi svoju traumu da leče kod stručnjaka, čim pre, jer brzinom karme na steroidima, završe u kategoriji onih koje su ponižavali.
I evo, sad mi je opet malo žao...
Коментари
Постави коментар