Za neupućene ja sam iz Vrnjačke Banje. Kaže se Banjčanka, da to odmah rešimo.
Da ne zakukavam kao svi nostalgičari koji su otišli iz svog sela, pa da ne preterujem sa starim šarmom i rečenicama koje počinju sa: U moje vreme... nego da pređem na stvar. Dugo, baš, baš dugo nisam u tom mom "selu" sela u kafanu starog šarma, dok me nisu smestili u Kompoziciju. Paradoksalno, potpuno je novi restoran, ali u objektu stare železničke stanice. A ta vam je stanica takva da očekujete da iz nje izšeta Hercule Poirot, zagladi brkčiće, hmkne i krene da otkrije zločinca. Za nekog ko je za vozovima potpuno lud, ovo je baš dar.
U Beogradu ima ovakvih finih restorana, nepretencioznih a otmenih, kakvih ih je Banja, ova moja Vrnjačka bila puna, ali sada ih više nema. Na žalost ni ovaj nije baš u Banji, već u Vrnjcima po kojima je banja i dobila ime. Na magistralnom putu Kraljevo-Kruševac, pred skretanje ka biseru kontinentalnog turizma, kako je u staroj Jugoslaviji Vrnjačka Banja bila poznata.
Hrana je ono što se sada zove Balkan Cuisine i to spremaju baš, baš dobro uz jednako dobru prezentaciju hrane. Kada se u malom mestu ode u fini restoran, zadesi se da postoje pravila ponašanja, te da je na snazi edukacija lokalaca na temu finoće, zbog čega bih uz degradaciju njihovog znanja odmah napustila lokal. Ovde to nije slučaj, pa su čak dozvolili da najbolji violinista među građevinskim inžinjerima, zagudi po svojoj violini kao ponosni polaznik trećeg razreda niže muzičke škole i u sred bela dana odsvira svoja najnovija uvežbavanja, na terasi. Diiivnoj terasi.
Svakako bolji izbor vina nećete naći u okolini, a uz to odličan izbor cigara i kratkih pića za pre i posle jela.
Baš smo uživali.
Коментари
Постави коментар